U mom životu postoji jedna neiscrpna fascinacija, a čini je bukvalno svaka rečenica koju je napisao Dostojevski. Na molekularnom nivou sam oduševljena svim njegovim analizama i zaključcima u kojima prepoznajem sebe, druge ljude i generalno sukobe koji se u malim dušama svakodnevno pretaču iz komore u pretkomoru. Preciznije, u svim dušama, bez izuzetka.
Jedna od tih fascinacija sastoji se u njegovom zaključku da svako od nas na srcu nosi pauka, i da ne postoji krajnje plemenit čovjek, kao ni potpuni podlac, nego je u svakome od nas oboje. Kad se odlučiš na neki plemeniti čin, kad pomisliš na trenutak da ćeš istrajati u toj plemenitosti do kraja, onda na tvoje srce prosto sjedne pauk i dokaže ti da si ipak slab i podlac, jer ideal i podlost uvijek idu zajedno.
Gotovo da me proslavilo javno objelodanjivanje jedne istine, koja se sastoji u tome da sam jednu godinu dana pomagala prijateljici da usvoji dijete, te da sam zbog njenog čestog odsustvovanja, ja preuzela na sebe uzimanje djeteta iz sirotišta tokom vikenda, zbog navikavanja i zbližavanja.
I tako sam se nepovratno i duboko zbližila s Asjom, djevojčicom od tri i po godine, koju će kasnije usvojiti moja prijateljica Elizabeta i pružiti joj bajkovit život.
Ostatak teksta možete pročitati na