Bili smo treća godina fakulteta kada smo išli na ekskurziju u Poljsku. Vodio nas je profesor Aždajić, koji je u to vrijeme predavao engleski na većini fakulteta i koji je bio urbana legenda, čovjek kakve sada rijetko upoznajemo. Pričao nam je putem o Poljskoj i prijateljima koje godinama poznaje i koje će posjetiti u Krakovu. „E pa super profesore, taman da nam ispričate kako živi prosječan Poljak!“, nađoh se ja da predložim!  „Draga kolegice, ne znam odgovor na vaše pitanje, jer moji prijatelji nipošto nisu prosječni!“

Sa putovanja u Poljsku zauvijek sam zapamtila ovaj odgovor, te se istim poslužila sto puta kasnije.

Drugo čemu nas je naučio profesor Aždajić je kultna rečenica: „Djevojka koja zna dobro engleski, pleše valcer, igra tenis, može sebi dozvoliti i da bude ružna!“

Sretna sam što me život uvjerio da moji prijatelji nipošto nisu prosječni. Naš rad u OHR-u je dao neka vječna prijateljstva i nezaboravne  angedote za prepričavanje. Mirso i ja smo radili skupa, posao je bio terenski i dobro plaćen.  Mirso je vozio, ja sam pričala, namjeravajući da ga držim budnim. On se godinama žalio da će tražiti beneficirani radni staž, jer sam mu ja vječnim brbljanjem izazvala trajno oštećenje sluha, zbog čega je često stavljao vatu u uši.  Međutim, još se više bunio kad spavam putem. Pa je govorio: „Ti samo spavaš, ja kao da idem na teren sam, na tebe se uopšte ne mogu osloniti, pričaj, prispavaće mi se.“ Ja sam bila uvijek iscrpljena nespavanjem, jer su mi kćerke bile male i na smjenu su se budile svake noći. Odlazak na teren je bio prilika da se putem malo oporavim. No, Mirso je prigovarao i ja bih rekla: „Dobro, evo šta da pričam?“, na šta bi on demonstrativno stavio vatu uši i rekao: “Ma pričaj bilo šta!“ I tako sam mu ja ispričala sve, krenuvši od Nene, djetinjstva u mahali, neodlaska u Koraj, itd. Kad mu nije odgovarala tema, Mirso bi rekao: „Moram pitati gdje imaju da se kupe dobri antifoni!“

U to vrijeme sam bila zaljubljena u Oprah Winfrey i Dr Phila. Mirsu sam učila svemu što od njih čujem i tjerala ga to da i primjenjujemo. Jednom su neispunjene želje bile tema i Dr Phil je naglašavao važnost ispunjavanja svih, pa i najmanjih želja, te kako je to krucijalno za sretan život čovjeka. Rekao je da i najmanja neispunjena željica može loše da utiče na psihu, čak i u starosti. Drugi put tema identitet. Moraš znati tačno ko si i šta si. Pa ko sam zapravo ja  - malo rudar, malo PR. Kad me pitaju: Sanja, šta si po horoskopu: Ne znam, 19.2. , malo riba, malo vodolija!  Ko sam zapravo ja, gorštakinja, od majke Bosanke, oca Hercegovca. Kad smo na moru, na plaži me svi zapamte već prvi dan. Kako god da se predstavim, svi mi se obraćaju sa Bosanka. Pomislim da jesam, al onda dođem u svoju divnu Hercegovinu i uživam kad mi kažu: „A đe je naša kršna đevojka?“ Pa ja sam dakle Bosanka, a bogami i Hercegovka. Koji si fakultet završila: rudarski, pa ekonomski. Pa šta si, ko si ti Sanja konkretno - e to nikada nisam mogla objasniti u jednoj riječi.

Boreći se sa definicijom identiteta, poput Džonija Šutlića, samoj sebi sam dala nadimak: Ja Sanja, žena, majka, poduzetnica. A možda je bolje: Ja Sanja, žena, majka, Bosanka. Ili ipak Hercegovka?

Išli smo u Neum na seminar, kad sam ja rekla: „Slušaj Mirso, ako ja danas ne pojedem krempitu na Stradunu, to se može loše odraziti na moju psihu u starosti, nego ti vozi za Dubrovnik, pa ćemo kasnije na seminar. Ako zakasnimo, reći ćemo da je bio zastoj kod Metkovića.“ I to je postala naša praksa. Prvo ispunimo sve ćejfove, pa onda na posao, ako umremo da nam nije žao.

Kad sam zašla u poznije tridesete, Dr Phil je nemilosrdno nametao pitanja i testiranja: da li sam postigla dovoljno, da li sam ispunjena, ostvarena, forsirao da postavljamo sebi neke nove ciljeve. Preračunavala sam ja: dobro, dvije kćerke, muž, fakultet, posao...  podvlačila sam crte - prolazno vrijeme zadovoljavajuće, u skladu sa svjetskim standardima. Da ne bih ostarila nedovoljno samopotvrđena, upišem postdiplomski, jer sad ko nije magistar prosto ga gledaju kao grbavu djevojku.  Al neumoljivo mi se primače četrdeset.

Za četrdeseti rođendan sam sebi priuštila najveći poklon – sina! Moj životni iskorak iz zone komfora, moja najbolja životna odluka. Da nisam, ko bi mi rekao: “Mama, ti si najljepša žena na svijetu, samo ti je malo velika glava!“  Sjetim se profesora Aždajića i vjerujem da bi se složio da žena koja je magistar i treći put se porodi  u četrdesetoj, može sebi dozvoliti i da ima veliku glavu.

Hvala Dr. Philu od kojeg sam naučila da nikad nije kasno ni za šta i da ne smiješ dozvoliti da ti godine i društveni format budu prepreka.  

Suviše star sam da igri se veselim, reče Gete. Al ja sam se borila malo sa svojim egom, malo s vjetrenjačama i vidjela da ima puno načina da se igri  veseliš i nakon četrdesete.  Shvatila sam da je sve dobro dok ima želja da se ispunjavaju, dok ima poklona da se daju. A šta ću sa pedeset, kad već jesam magistar i kad više ne mogu da rađam? Ma ko kaže? I tako na pragu pedesete rodim sebi novi posao i dam mu ime Erazmo – pohvala mojoj ludosti.

Mislila sam da mi se za pedeseti rodjendan ne može desiti baš ništa novo. Baš ništa važno. Međutim, ja sam napisala tu rok baladu,  priču o mojoj Neni, koja je pročitana 100 000 i ko zna koliko puta, podijeljena na hiljade puta i desile su mi se poruke stotina, prvenstveno žena, koje su rekle:

„Ovo je najljepša priča koju sam ikada pročitala“

„Ova priča treba da se stavi u Čitanku!“

„Drago mi je da sam danas bila živa, da ovo pročitam!“

„Gospođo Sanja, ja želim da vas upoznam jer ste vi divni!“  (kako znaju da sam divna, pitah se)

Na Facebook-u me dodalo jedno 50 Almi iz svih krajeva BiH, od kojih je jedna rekla: „Ja sam cijelog života željela da se zovem Sanja!“

I poželim da svima ispričam kakav poklon sam dobila za 35 rođendan. Naime, išli smo na teren Mirso i ja. On je rekao, samo ti spavaj do Bijeljine, nisam ponio vatu, nemoj da pričaš ništa. I ja sam spavala. Probudio me – stigli smo, ja sam se osvrtala oko sebe, vidjela sam neke lijepe pašnjake, kuće, dvorišta i čudan miris nedoživljenog. Sve je bilo prozračno i sunčano kada je Mirso je rekao: “Doveo sam te u Koraj, da ne kažeš da ti nisam ispunio najveću želju iz djetinjstva!“

I to je odgovor prvenstveno Mireli Terzić i desetinama onih koji su me pitali: “A da li ste ikada kasnije otišli u Koraj?“ Dakle, da, bila sam u Koraju samo jednom u životu, zahvaljujući poklonu koji mi je dao Mirso! I to je potvrda onoga čemu me naučio profesor Aždajić – moji prijatelji su daleko iznad prosjeka!

Danas kad mi je 50 sretna sam što nemam neispunjenih želja, jer baš kad sam mislila da više ništa novo ne može da mi se desi, desilo mi se 100 000 najljepših komplimenata.

I kad se pitam – ko sam zapravo ja, rudar ili PR, Bosanka ili Hercegovka, riba ili vodolija, u stvari tek sad sa 50 godina jasno znam: ja sam žena koja je napisala života vrijednu  i neponovljivu priču.

I zato od danas Erazmo nije pohvala mojoj ludosti, nego mojoj mudrosti! Jer kad znaš i umiješ, možeš da rodiš sve što poželiš.